Феномен Эйнштейна

Письма Милевы Марич: 14 января 1935 — 20 мая 1941

Эти письма переданы доктором Драго Ньегованом и публикуются с его согласия. Тексты написаны кириллицей на сербском языке. В Goole имеется переводчик с сербского языка на русский, который дает приблизительный перевод.

Милева Марич (Mileva Maric, 1875 – 1948)

 

— 1 —

Gosp.
Đoka Gain
sreski školski nadzornik
Masarikova ul. 18
Novisad
Jugoslavien
Abs. M. Einstein Huttenstr 62. Zürich

Цирих, 14. јан. 1935.

Драги Ђоко!

Велика ти хвала, што си ми послао ову жалосну вест! Премда сам непрестано на ту могућност мислила, ипак сам била изненађена а и потрешена, као што можеш мислити. Да су прилике нормалне не би се могло много рећи, доста је наша мама и живела — ако је за неку вајду — и напатила се али код наших околности, ствар је врло жалосна! Ја сам овде везана, као пас на ланцу, што наши кажу. Тете је већ 2,5 године болестан; врло великих потешкоћа смо имали са срцем, са нервима и Бог те питај шта све није било; још и сада једнако није као што треба, него вечито кубуримо. Ја не могу да га оставим самог, а услед ове неретке кризе и сретства су мања па не могу ни да га дам у какав санаториј; иначе бих ја већ одавно тамо мало дошла да обиђем ове моје две сироте. — Сад у овом тренутку ми је немогуће доћи, али се надам, да ћу моћи удесити како год, да дођем на пролеће, док мало отопли; ја ћу можда повести и Тетеа ако небуде друкчије могуће. А дотле — надам се — да ће бити могуће, да Зора проведе сама или бар онако како она хоће. Да Тета дође код ње, ја недржим за добро јер Зора њу никако не воле, а зато има доста разлога, као што сам се последњи пут на жалост уверила. Ако нам можеш мало помоћи, а ја те најлепше молим за то, постарај се да се Зори некрати да живи сама, како она хоће. Она је и досад сама управљала, па валда ће и још неко време моћи; а онда ћемо видити.

Ја мислим да она нема неки велики новац код куће, јер има доста празних станова а требали су нешто и за живот ако она неће да и те новце да у шпар касу, нико је не може натерати, макар да наравно има опасности какве крађе. Неможеш замислити, колико се ја бринем! — Добро би било, кад би се нашла каква поуздана личност, па да јој се да један стан, те да она Зори мало помаже и мало на њу пази. Зора наравно о томе ништа не би смела знати. Али главно је: где би се нашла такова личност?

Молим те дакле само то једно: постарај се да јој нико не досађује, да она узможе остати слободна у својој кући; ја се надам да ће то бити могуће. А ја ћу доћи чим узмогу па онда ћемо видити, шта да се даље ради.

Врло се радујем да имате толико радости, са Вашом малом унуком. Ја то врло добро разумем јер и ја имам већ два унучића од Бује; два врло златна дечака; то је још једино што ме мало весели и разоноди.

Молим те јави ми макар укратко, како је било са Зором и да ли те је добро примила и шта сте се договорили.

Молим те поздрави кума Саду најлепше од мене, исто тако кума Мирјану и њенога супруга а наравно и малу Љиљу!

Тебе много поздравља твоја
Кума Мица.

Да ли би можда хтела Гина Маљчика да помало погледа на Зору; она је тамо у најближем комшилуку. Кад би је хтео, у моје име, да замолиш да је кадгод мало обиђе.

 

 

[На конверте]
Господину
Джоку Гаину
районному школьному инспектору
ул. Масарикова 18
Новый Сад
Югославия
[Обратный адрес]
М. Эйнштейн Хаттен-штрассе 62. Цюрих

 

Цюрих, 14 ян. 1935

Дорогой Джоко!

Большое тебе спасибо, что сообщил мне эту печальную новость. Хотя я всегда думала о таком исходе, но все же я была поражена и огорчена, как ты понимаешь. Если обстоятельства нормальны можно сказать довольно наша мама и жила, если это на пользу, и она много страдала в наших условиях, это очень грустно.

Я здесь привязана как собака, как сказали бы наши. Тет уже 2,5 года болен; у нас большие проблемы с сердцем и нервами и Бог знает ещё с чем, только сейчас он не так хорош, как хотелось бы; у нас вечные неприятности. Я не могу его оставить одного, а из-за этого кризиса и доходы меньше, поэтому не могу я его сдать в какой-нибудь санаторий, иначе я бы давно приехала и посетила двух моих сирот. Сейчас, в данный момент невозможно приехать к вам, но я надеюсь, что смогу, когда всё устроится, постараюсь приехать весной, когда будет тепло; возьму с собой Тета, если по-другому не получится. Но пока, я надеюсь, что это будет возможно; чтобы Зора была одна или, по крайней мере, как она хочет. Не нужно, чтобы Тет приехал к ней, я думаю, что это будет не хорошо, потому что Зора не любит его — по многим причинам, как я, к сожалению, убедилась в последний раз. Если мы сможем помочь немного, я молюсь, нужно постараться, чтобы Зора жила одна, как она хочет. Она до сих пор справлялась сама, и пусть ещё некоторое время, а потом видно будет.

{у неё нет много денег дома, потому что много пустующих квартир и надо что-то делать для жизни, если она не хочет сдать деньги в банк, никто не сможет принудить её к этому; даже была опасность, что деньги обоврали} (? — О.А.)

Ты не можешь себе представить, как я беспокоюсь. Хорошо было бы, если был бы такой надежный человек, ему дать одну квартиру, чтобы он немножко помогал Зоре и чтобы он заботился о ней. Конечно, Зора об этом не должна ничего знать. А самое главное, где найти такого человека. Прошу тебя, только об этом: чтобы никто не мешал ей и чтобы она была свободна в своем доме, я надеюсь, что это будет возможно. Я приеду, когда смогу и тогда мы посмотрим, что делать дальше.

Очень довольна, что у вас столько радости с вашей маленькой внучкой. Я это очень хорошо понимаю, потому что у меня уже два внука от сына Буя, два золотых мальчика; это ещё одна причина, почему я так весела и счастлива.

Прошу вас, сообщить мне коротко, что случилось с Зорой, как она вас приняла и как вы договорились.

Прошу тебя передай привет крестной Саде всего доброго от меня, крестной Миряне и её мужу и, конечно, маленькой Лиле.

Тебе долго здравствовать, твоя
Кума Мица.

Если бы Гина Мальчика захотела немножко посмотреть за Зорой; она там по соседству. Если хочешь, попроси от моего имени, чтобы она хоть изредка поглядывала за ней.

 

— 2 —

 

Gosp.
Đoka Gain,
sr. školski nadzornik
Masarikova ul. 18
Novisad
Jugoslavien

Cirih, 10. Marz. 1935.

Драги Ђоко!

Велика ти хвала, на твом последњем писму, које ме је доста умирило. Опрости, молим те, што ти сад тек одговарам, овде је велика грипа па и ми, нарочито Тете, нисмо били поштеђени. То иначе не би било тако страшно, само се његово стање сада опет нешто погоршало, и ја за сада немам појма, кад ћемо толико напредовати, да би ја или ми, могла мислити на путовање. Но можеш бити потпуно уверен, да чим узмогу, да ћу доћи, а дотле како нам Бог да. То сам уверена, да ми тамо никога немамо, од свију тих наших рођака, који би својски хтели да нам мало помогну. Они сви један другог наговарају и подбадају. Кад се сетим, како су они сви пре код нас вечито пребивали и помоћи тражили! Тета ми пише да ови Марићеви, који су сад тамо код Зоре, хоће опет да иду, јер се не слажу. Ако би ти можда било могуће, да проговориш коју реч са тим Николом Марићем и да му рекнеш, да би они и мени тиме учинили велику услугу, ако би гледали, да се сложе и да остану и мало пазе; и ја то не би заборавила. Потешкоћа је највише та, да сви они мисле, да су паметнији од Зоре и да би хтели да од тога профитирају. А чим она то спази, онда је свршено. — Уосталом ја никоме ништа не узимам за зло, јер врло добро знам, како је тешко са Зором изићи на крај, и мени то успева само тако, да јој такорећи, све попуштам. Онда прилично стојимо и онда и она није раздражена ни неповерљива и све иде боље.

Ја нисам ни уверена, да она баш сад жели да ја дођем. Да ли се у том штогод изразила, кад је с тобом говорила? Можда се боји да ћу јој ја нешто узети. Но ми смо се иначе кадгод ја дођем, врло добро слагали.

Искала бих, још да ти пишем нешто о нашој Марти, која ми такођер доста бриге задаје и волела бих чути, како ти о свему томе мислиш. Она је још увек овде. Писаћу у идућем писму, сад журим да ово пошљем. Много поздрава свима Вама, великим и малим од
Ваше Мице.

 

— 3 —

 

Gosp.
Đoki Gain
sreski šk. nadzornik
Masarikova ul. 18
Novisad
Jugoslavien

Цирих 10. апр. 1935.

Драги Ђоко!

У мојем последњем писму сам ти наговестила, да бих те радо питала за савет у једној нарочитој ствари. Надам се да ми нећеш узети за зло што ти толико досађујем, али помисли да ја немам никакве друге могућности да се ориентирам о неким стварима. Ради се о нашој Марти. Она је тако рећи целу зиму овде провела, била је кратко време код нас, онда је била у једној овдашњој болници а после у једној породици. Цело је време имала ишиас и била је ужасно нервозна. Очигледно је било, да је хтела да остане код мене, но моје су прилике моментално таке, ради те дуге болести Тете-ове, да ми је апсолутно немогуће још једног болесника узети себи на врат. — Можеш ли ти мене обавестити што смо ми управо дужни њој учинити. Ја знам сигурно да она има после Милоша пензију. Осим тога јој је умро брат, а сад недавно и сестра, па јој је остало нешто; али она живи тако раскошно, да се ја често запрепастим. Н. пр. она путује само са Ориент-Експресом. Из Румуније у Француску и натраг, то кошта толико, да би могла живети од тога годину две. — Ја јој одавде не могу ништа учинити. Ово мало доходка што ми овде имамо, то је мојој деци њихов отац дао. Моментално су се наше околности погоршале, пошто је Алберт свој иметак у Немачкој изгубио, одкад је Хитлер дошао на владу. Од њега се не може тражити, да се он још и за моју шогорицу стара. А тамо у Новом Саду је и без Марте доста бедно. Шта она има да захтева, кад она живи боље него сви ми. Чак је пре једанпут говорила, да смо јој дужни дати издржавање, али то је нешто врло неодређено. Интересирало би ме, да чујем шта ти о томе мислиш, јер мени изгледа да она неће дати мира, она се нас само онда сећа, кад нешто хоће; а никад не би помислила, да би и она могла нешто допринети и помоћи у таким тешким приликама тамо код мојих, па би то наравно и њој дошло у корист.

Зора ми је писала ових дана и тужи се да јој из централа неће да исплате ни интерес, пошто је књижица на моје име, а она је много потрошила за мамин погреб, па би јој требало нешто новаца. Они ишту од ње моју пуномоћ. Ја ћу је теби приложити, и можда ћеш хтети бити тако добар, да се постараш, да јој макар нешто исплате. Била би велика срећа, кад би се могао добити макар један део пензије, да бар нешто има редовно, јер кирија изгледа да је врло несигурна и траљава.

Прими много поздрава са кума Садом, Мирјаном и њенима од твоје
Куме Мице.

 

— 4 —

 

Zürich Huttenstr 62
(ne Hütten)
Gđi
Sadi Gain
Masarikova ul. 18
Novisad
Jugoslavien

Цирих, 10 Нов. 1935

Драга моја кума Садо!

Нисам намеравала да Вам онај мали пакетић пошиљем онако ћутећи, као што је ето изишло, а и на Ваше писмо нисам до данас стигла да Вам одговорим, мада сам му се врло обрадовала. Разлог је био што сам и ја већ неко време била болесна. Неко запалење у вилици врло ме је много намучило па чак и сада није сасвим прошло; а ја одгађах писање од дана на дан, не би ли било боље и не би ли и ја тиме дошла у мало боље расположење за писање. — Радујем се ако је она јакница добра и ако Вам се допада; мислила сам да треба ма на који начин да се упознам са том сасвим малом кумицом. — Неизмерно ме је обрадовало, што ми пишете о Зори, да долази код Вас кад јој треба помоћи.. Немам како да то изразим, колика ми је то брига да је она тако сама а ја одавде не могу да се макнем, јер Тете никако није добро, тако да ја већ почињем да губим наду, да ли ће се још поправити. Нажалост смо тако далеко, да не могу те две ствари да спојим. Ја сам Вам неизмерно благодарна ако јој Ви и Ђока мало идете на руку, јер ипак јој је мало лакше кад зна да негди може наћи неког саучешћа. Ја се надам, да ћу кад било наћи какву год прилику да Вам ту моју захвалност мало стварније покажем, а за сада молим Вас примите ове просте али искрене речи! Пишете ми да се Зора много променила, интересирало би ме, у којем погледу. Врло би ме обрадовали, кад би ми коју реч о њој написали. Она је велика сиротица.

Одавде незнам новости које би Вас могле интресирати; главно је сваки дан све горе бива и да су околности у сваком погледу врло тешке.

За данас да завршим са много поздрава свима Вама, нарочито Вама и Ђоки од
Ваше Мице.

 

— 5 —

 

Zürich 29. јан. 1938.

Драги куме Ђоко,

Премда сам често мислила, да ће се један пут тако што догодити, ипак су ме Ваше вести, неизмерно потресле. Пробудиле се све мисли на оно што се већ претрпило до сад; а сад кад сам се већ мало умирила имам само ту утеху, да се она сирота опростила њеног бедног и несретног живота. Теби и кума Сади неизмерно захваљујем и благодарим да сте се Ви тако искрено за сироту покојницу заузели. Не могу ти ни казати, а валда ћеш ме појмити, колика је то за мене утеха, да знам да је бар пристојно сарањена и смештена код њених родитеља.. Ја врло добро знам, да је неопходно нужно да дођем, али драги Ђоко, ја не могу тако одмах доћи, као што би хтела и молим те врло искрено да имаш још мало стрпљења са мном: чим узмогу, ја ћу доћи. Знаш да на жалост и овде имам још једног болесника, ради којега ево већ тако дуго нисам долазила у Н. Сад. Ја сам сама ш њим, Буја није у Цириху. У том дугом времену нашли смо неки начин живота за Тетеа, тако да је његова болест сношљива па бојим се, кад се то тако напрасно промене, да ће сав успех отићи к врагу. На жалост смо последњих година врло много од нашег дохотка изгубили, па и то све отешчава: и каква добра помоћ или какав санаториј, све то тако рећи превазилази оно, што ми могнемо платити. Но ја увиђам да овог пута мора бити, само те молим, да још мало имаш стрпљења са мном, док мало не нађем најбољи начин. — А осим тога и код мене — као на жалост и код тебе, како чујем — здравље није баш најбоље, па се бојим да се сад у сред зиме крећем на тај далек пут. Врло би ти мало помогла, да дођем тамо па да узморам лећи. Не сме се заборавити да сам доста остарила, године се нанизале, а ваздан тешких доживљаја, који такође руше здравље. Драги Ђоко, веруј ми, ја ћу доћи, што пре узмогу. Ја ти много захваљујем да си ме позвао, да будем Ваш гост. Ја ћу драге воље доћи, барем за првих дана, јер сигурно ће ми врло тешко пасти, у нашем тако страшно запуштеном и сада сасвим опустелом стану, да сама останем. Ја ћу онда гледати, да све што је икако излишно распарчам и мало реда начиним. Ја сам и на то помислила, да кућу одмах гледам да продам. Но ипак бих волела, да се још мало причека. Ако се овде наше околности не би поправиле, можда ћу ипак се одлучити, да дођем тамо, где бих имала барем кров над главом. Колико би се отприлике могло за ту кућу добити?

Ја мислим, да би Зора требала да има мало више новаца; бар би требала да има књижицу од какве банке; она је то више пута наговешћивала. Но видиће се. — Ако се нађе у стану штогод од веће вредности, ја бих те молила, да то узмеш к себи док ја не дођем; мислим да је ипак боље, него да остане у стану. Штогод ти наредиш тамо, ја ћу бити задовољна и бићу ти захвална. Ако се више новаца не би нашло, ја ћу све, што се око сахране потрошило, платити а репаратура на кући, можда ће се моћи од кирије, пошто сада тамо никога нема да иначе троши.

Врло ме је жао, што се и ти тужиш на твоје болесно срце. Немој да то запустиш. Много се може помоћи, кад се чува. Код тебе бар нема оваких великих брига и жалосних доживљаја као код нас.

Молим те поздрави много кума Саду и све Ваше. А теби нарочито поздрав од твоје
Куме Мице.

Молим те и то, да будеш тако добар да се побринеш, да ми се у тим стварима ништа званично т. ј. можда преко овдашњих власти, не јавља. Одмах би била потрага, да ли сам штогод наследила, јер је овде велика дација, на свако и најмање наследство. — Исто тако би ме било жао кад би се ко трудио, да тамо спрема. Ја ћу, кад и тако морам долазити, узети какву жену и све ћу поспремати. Баш бих и волела да нешто нађем онако, како су оставили.

 

— 6 —

 

Gosp.
školsk. nadzorniku G. Gain
Masarikova ul. 18.
Novisad
Jugoslavija

Цирих 11. фебр. 1938.

Драги куме Ђоко!

Ја нисам до данас стигла, да ти одговорим на твоје последње, опширно писмо. Знаш да и овде имам потешкоћа и кубуре. Али што је главно, било ми је управо потребно ово неколико дана, да се мало умирим, толико ме је Зорина смрт узнемирила. Та помисао, да је сад све свршено т. ј. да су они сви мртви и да тамо никога немам ужасно ме је узбудила. То ћеш и ти сигурно моћи разумети, кад се сетим пређашњих времена, као што си у твом писму споменуо. Али шта знам, мора се некако и унапред мислити. Много ти хвала, Ђоко, да си се тако својски за те моје ствари заузео. Жао ме је, да ти мислиш, да ће сви још којешта причати. Ја се надам да ћемо ми сви доста паметни бити и нећемо се на то освртати. Ја сам потпуно задовољна, да си оно што си нашао за добро, дао у депо. Тако си ти мирнији, а то ћемо по свој прилици опет све добити. Тима спомиње у његовом последњем писму наследну таксу. Да ли је она велика? Ја се сећам, да је после татине смрти његова оставштина пренешена, на нас 3 деце (мама је имала уживање). Према томе, ја мислим, да ја валда не морам на све плаћати наследну таксу, јер је један део, тога свега и тако мој. Шта ти о томе мислиш? Ја сам озбиљно мислила, да се кућа што пре прода, али има великих потешкоћа! Шта ћу онда например с новцима. Неће ми се никако дозволити, да новац узмем овамо; а тамо да га дам у какву банку, па да га више никад не видим или не знам шта бих могла радити! Ако је могуће, да се још мало почека, добро би било. Али зато ми је твоја помоћ потребна и ја те лепо молим, да ме не оставиш. А да ти неби било сувише. Тима се врло лепо понудио, да ће учинити што год може, па молим те, ти мало и њему штогод подај, нека обави.

Добро би било, кад би се могло, што више новаца подићи са тих књижица. Има ли каквих разлога, да би та српска банка дала какву већу суму. Зора је, мислим, доста редовно плаћала порцију, али што има још да се плати, можда би се за то бар добило од банке. И кад би се н. пр. имао да плати какав стари дуг, или тако штогод. Ја налазим то за велику неправду, да банка ради са тим новцима, а човек може доћи у неприлику поред свог новца.

Ја сам те у последњем писму молила да се у стану остави све онако, како је било. Ја се надам, да си ме право разумео: то је углавном моја жеља, да још један пут видим тај стан онако, како је био кад су га моји употребљавали, где су живели, па ето и сви умрли. А ја врло добро знам, да је тај стан страшно занемарен и запуштен, а и ко се могао за њега старати. По свој прилици ће се већи део садржаја морати склонити. Мало сам се и насмејала твоме писму и видела те већ у духу, где се бориш са молерима. Молим те Ђоко, немој на то ни мислити. Кад ја дођем онда ћемо приредити генерално чишћење и луфтирање.

Врло би добро било, кад би се онај велики стан могао изнајмити од кад су га они браћа Руси тотално руинирали, увек је било потешкоћа с њима па ти нећу замерити, ни ако некога истераш из стана, молим те, ради, како год за добро нађеш, а на пролеће ћемо гледати, да се репарира. Врло би добро било, кад би могао од кога поузданог добити какав прорачун, тек да се од прилике види, шта ће то износити.

За сада доста о овим стварима. Молим те поздрави кума Саду много од мене, а кад дођем радујем се да упознам и Ваше мале унучиће. И ми имамо два мала дечка, који нам праве много весеља. Старији иде већ у школу у први разред. — Ипак те молим, да не мислиш да је доцкан да се мало стараш за твоје срце; баш код срца се може врло много помоћи и себи много олакшати. Ја то знам из собственог искуства, па можда ћеш бар мени за љубав ипак мало пазити. Ја бих се баш врло обрадовала, кад дођем, да те нађем здравог и веселог.

Молим те поздрави све твоје и прими много искрених поздрава од твоје
Куме Мице.

 

— 7 —

 

Цирих 25. Мај 1938.

Драги моји кумови!

Већ сам трећи дан код куће, а мислила сам да ћу одмах чим стигнем написати коју реч. Али премда сам врло добро путовала, стигла сам јако уморна, које од оне Новосадске уморености, које од тога, што целог пута нисам такорећи ништа јела, бојећи са, да ми се стање опет не погорша. Најпре се морадох мало одморити, а сад се журим да Вам неколико редака напишем и пре свега још једанпут најтоплије захвалим на свему што ми тако пријатељски помогосте и још увек помажете! Ја то већ никада нећу заборавити! Још се тако живо сећам мога боравка код Вас, оног рада код наше куће, оног јурења по вароши и седења на тврдим клупама и.т.д. А сећам се исто тако живо и оних угоднији ствари, оних вечери, које смо уз народне песме заједно провели, исто тако и мале Љиље, која је збиља врло златна а и оног још мањег малише што је онако дивно "покалио" ауто. Буја му прориче, да ће бити инжињер за машине.

Овде сам, фала Богу, све добро затекла. Тете је био врло задовољан са оном г-ђом а Буји и његови већ су у највећој селидби; што ће понети, већ је све одпутовало, а оно друго су већим делом поразпродали. Биће ми врло тешко док оду, нарочито деца ће ми врло фалити, као што ће те сигурно разумети. Бар да није тако далеко. Прилажем Вам једну њину фотографију, на којој су сви врло добро изашли. Мали Klaüs се мало накривио али иначе су врло добро. Једну слику од Тетеа послаћу идући пут.- Тек сам после приметила, да су ми напослетку и телесне и умне силе биле врло редуциране: ваздан којешта сам заборавила, што иначе није мој обичај. Тако сам заборавила мој блок за писање. Није ми до њега баш стало и молим да га употребите; али сам у њега метла ону сличицу од Љиље и на њој написане мере за јакницу; а можда тамо има и још каква цедуљица или писмо, па то бих Вас молила да ми којом приликом, ако је могуће, пошаљете. Никако није хитно.- Заборавила сам она два велика куверта у нашем стану; заборавила сам и то, да Вам купим једну онаку мараму за врат, што смо гледали и што су нам се онако допале, па молим Вас да Ви сами једну купите. Нисам ни то више била у стању да размислим, да би боље било оставити тамо овај стари шешир, а понети онај сламни, пошто лето иде. Молим Вас лепо, да ми га сачувате или код Вас или у нашем стану; а ја ћу идући пут доћи у какву прилику па ћу га понети, јер је незгодно носити шешир као гепек и.т.д.

Ја сам г. Др. Николићу (?) обећала да ћу послати Мартину адресу, па је ево прилажем: Marta Marici, Strada Octavian Goga 3, Cluj.

Сад се само надам, да ће све те моје ствари добро напредовати, да Вам не би задавале баш много посла и да тај луди новац достане, да не би било таких потешкоћа.

 

— 8 —

 

Цирих 28. Мај 1938.

Драга кума Садо!

Ово сам писмо мислила да што брже пошаљем, па ето сам морала да прекинем. Моји мали дечаци су непрестано уз мене, па ту не може да се пише. Уторак, последњег маја се крећу, не могу ни да помислим, како ће ми бити празно и како ће ми ови мали фалити, а богме и Буја.

Шиљем Вам свима много најлепших поздрава. Провела сам код Вас оно време врло сретна што сам нашла у Вама и Ђоки тако добре и одане пријатеље; поред Вас ми ни повратак у нашу тако осамљену кућу није тако тешко пао, као што сам се бојала, а отишла сам са осећајем захвалности и са жељом, да то Ваше пријатељство, колико до мене стоји, одржим до краја мога живота. Поздравите много и Мирјану и госп. капетана а сасвим нарочито Љиљу! Наравно и њеног малог брата, али он то за сада још тако неће ценити. Желим пре свега, да се Мирјана добро опорави и да се опростите те велике бриге.

Још једном много поздрава свима а нарочито Вама и Ђоки од
Ваше Мице.

 

— 9 —

 

Цирих 27. VI. 38.

Драга Кума Садо!

Примила сам Ваше драго писмо и ево ме опет, да Вам се мало јавим. У мислима сам много тамо и све замишљам, шта се сад тамо догађа. Досад је валда кућа оправљена, барем оно што је главно. А надам се да је гроб досад у реду а волела бих да чујем, како Вам се камен свиди. Можда ипак нисам требала баш онако сувопарно само имена метути, него још штогод мало додати. Но онда ми се то некако најбоље учинило.

Да ли се још штогод од оних званичних ствари одмакло? То ће сигурно и даље ићи лагацко, премда бих врло волела да се мало и пожури. Кад год се питам, да ли ћу ја то још доживети, да све буде рашчишћено. — Да ли је било могуће добити још нешто новаца од банке, да би се 1. јула могла још и она једна књижица подићи?

Ја бих имала још једну нарочиту молбу. Кад би били тако добри да се при којој прилици распитате — ја мислим г. др. Николић може то знати — да ли сам ја, кад сам удајом добила швајцарско право грађанства у исто доба право грађанства у Новом Саду изгубила или то право још постоји. То је у разним државама различито. Дакле кад бих ја једанпут дошла у Нови Сад, да ли бих ја тамо могла живети као ондашњи грађанин ил као стран, штајцарски грађанин. То би за мене било доста важно да знам, и била бих Вам врло благодарна, кад би се то могли распитати.

Буја ме је молио, да оне дукате — сеферине — не мењамо, него да му их сачувамо. Дакле ако су још ту, молим, сачувајте их.

Молим Вас кума Садо, немојте заборавити, да смо рекли, да ће се на мој рачун купити Ђоки један леп анцуг. Ви ћете то можда раније хтети да набавите, а ја можда нећу баш у згодном тренутку сетити се да Вам још једаред пишем. Дакле остаје при томе и Ви га изволите набавити, кад Вам најбоље пасује.

Ја сам ону моју мараму свршила и видим, да ми моја пријатељица није добро рекла, како треба радити, она два крака изишла су прекратка. Ја мислим, да треба одузимати само сваки други пут а не сваки пут. — Ради јакнице за Љиљу, хтела сам да купим вунице, али сам видела да сада у овом тренутку у сред лета немају никаквог избора и мораћу мало пречекати. Ако Ви какву боју нарочито волете, а Ви ми молим Вас још јавите, па ћу се по томе управљати.

Сад мислим, да сам све ове пословне ствари споменула. Сад бих још да Вам кажем, да бих се врло радовала, да чујем како сте сви, мали и велики. Како је Мирјана, да ли се и даље добро опоравља. Сад је лето, па и то ће мало да допринесе, да све буде боље.

Још бих Вас молила, кад жена буде мало тамо спремала, да сваки пут нашприца са флитом. Ја налазим да је то врло добро. Ако се она стара машина више не може оправити, молим Вас да ми купите другу па нека је увек тамо при руци. Сад сам Вам ваздан нашкрабала, време је да завршим.

Примите сви скупа најлепше поздраве од мене, Ђока и Ви у првом реду, па Мирјана и г. Капетан са децом, па не би да заборавим ни Веру.

Ваша, Вама много
захвална
Кума Мица.

 

— 10 —

 

Zürich 10. VIII. 38.

Драга моја кума Садо!

Примила сам Ваша обадва писма и врло им се обрадовала. Мислила сам да ћу моћи одмах одговорити, па ево колико је већ дана прошло? Требало би да и ја имам једну Веру, да ми мало којешта одузме, овако сам, без велике помоћи, у неком вечитом хецерају и баш не могу да стигнем, све онако како бих хтела. Врло се радујемо Вашим писмима и зато, што су вести добре. Надам се да се и Мирјана досад опет опоравила. Ту ништа не преостаје него држати се онога, што јој добро чини, па ће лагано све да прође. Треба наравно стрпљења и за пациента и за његову околину. Молим Вас да нарочито поздравите Мирјану и да јој желим, да се скоро и брзо сасвим опорави.

Слике које сте ми послали врло су лепе. Кућа врло лепо изгледа, тако уредна и чиста, кад помислим, да је и изнутра тако, онда не могу друкчије, него да се радујем. Лепо Вас молим, да кадгод имате воље да тамо мало будете да изволите, колико год желите. Кад год човек има потребу, да буде мало и сам, а Ви онда употребите тај стан у ту сврху. Нека бар неко мало нешто има од њега. А коме бих га рађе на расположење ставила него Вама, који ме тако пријатељски помажете. — Небих се могла са кућом толико радовати, да нисмо и гроб оправили; овако ми је срце на мери за тамо. Споменик на слици врло лепо изгледа; није претеран али је врло пристојан и ја сам врло задовољна.

Жао ме је само то, што те званичне ствари тако ужасно лагано иду. То је, у осталом, овде исто тако. И мени некако изгледа, да ја то нећу ни доживети, да све те потешкоће, и овде и тамо, мало рашчистим. Моји противници овде отежу ствар, да већ прелази границе. Премда сам ја донекле спремна, да оно што овде имам такорећи сасвим изгубим, и премда се баш много не браним, само да би имала мира; ипак они траже стотину неких зачкољица, и још увек не знам, како управо ствар стоји. А тако ето и тамо; све само лагано! Да ли би можда било могуће, да ја сва та моја права тамо, пренесем на моју децу, без обзира на то, да ли је готово или не. Ја бих онда и овде могла бити слободнија и могла бих боље располагати, овако се све бојим да би могла и оно тамо довести у опасност, што никако не би хтела. Кад би хтели бити тако добри, да запитате г. Др. Брану Н. да ли би било могуће да се тај превод на децу сада одмах спроведе; као разлог молим да му кажете, а ја нисам баш најздравија, да ми је срце доста слабо (што потпуно истини одговара), и да би свакако желила, да се тај превод на моју децу спроведе, док сам ја још жива. О оним другим овдашњим потешкоћама, молим да ништа не говорите; јер ја бих на сваки начин желила, да се те ствари тамо и овде никако не мешају, јер иначе неће никада бити краја. Можда бих могли г. Дра Николића упозорити на то да Марта има пензију (што ја немам) и можда би се то како год могло увести у рачун. Ипак, валда баш не би било право да ја имам све трошкове и сав ризико, а она да такорећи добије више него ја. Ако мислите да можете молим да му то мало разјасните.

Сад морам још запитати, шта моји мали пријатељи тамо раде? Љиља знам да је добра а надам се да и Ђорђе лепо слуша. Сад сигурно уживају напољу, а биће валда доста и у башти код Вас. Од мојих из Америке имам за сада врло добре вести. Особито су задовољни, клима је добра, а тамо где су, врло је плодно, нарочито има врло много сваковрсна воћа а цене су ниске за ондашње производе. Ону штиковану хаљину, што сте ми дали, понела је моја сна у Америку и у последњем писму ми пише, да се свакоме ко је види, врло допада. Американке не знају ништа од ручног рада, па се томе штрикерају диве. Она Вам нарочито много захваљује.

Сад сам ваздан нашкрабала, морам завршити, већ је и доцкан. Много поздрава свима и великим и малим, нарочито Вама и Ђоки
од Ваше Куме Мице.
Не могу Тетеа да натерам да се сада слика, вели — матор је за сликање; послаћу Вам у идућем писму једну старију сл. за сада.

 

— 11 —

 

Gđi
Sadi Gajin
Masarikova ul. 16
Novisad
Jugoslavija
24 — IX — 1938

Zürich 20. септ. 38

Драга моја кума Садо!

Ништа од Вас не чујем, па се мало бринем, да можда нешто није у реду. Али ипак Вас молим, да ми макар једну картицу напишете. Ако штогод у мојим стварима не штимује, треба и тако да знам. А ако код Вас има штогод што Вас задржава од писања, молим Вас и то да ми јавите. Од кад сам била код Вас и од кад смо се мало ближе упознали узимам великог удела и на свему што се код Вас догађа. Надам се само да сте сви здрави, то је ипак најглавније. — Ја имам врло великих и тешких брига. Овде је све узрујано и забринуто. Ако би и овде дошло до каквих потешкоћа, можда ћемо морати све оставити па доћи тамо макар и не позавршили послове, који су ми толико важни, ради се ипак о доста великим сумама, па бих рада да бар нешто сачувам, ако буде могуће. Баш би ме интересирало, како се тамо схваћају садашњи догађаји. Ако Вам не задаје много посла, молила бих Вас, за 2-3 листа ондашњих новина.

Да ли Вам тета долази? Они ми никако не пишу. Искала сам Сокину адресу, па и њу ми нису послали. Не знам шта је с њима. Шта раде моји мали пријатељи? Љиља је већ валда порасла, а како мали Ђорђе? Је ли још онако енергичан.

За сада Вам шиљем још много поздрава свима: Вама и Ђоки, Мирјани и њеном супруту а оним малишанима још нарочито.
Ваша Мица.

 

— 12 —

 

Цирих 26. Нов. 38.

Драги моји кумови!

Одавно Вам нисам писала што наравно нема да значи, да не мислим и на Вас и на све моје тамошње ствари. Али овде живимо у великом узбуђењу и душевном немиру и ништа се, такорећи, друго и не говори, него само о садашњим важним догађајима, који на жалост нису таки, да би могли човека умирити и задовољити. Ми смо овде збиља сувише наблизо. Па зато сам и ја све остало просто занемарила; Кад све узмете у обзир, знам да ћете ми опростити. Чак и Љиљина јакница, одавно почета, лежи недовршена; неке сличице леже непослате и.т.д. Данас сам се ето мало отела од тих суморних мисли, па ето данас пишем а и остало ће скоро бити, нема хасне овако. — У Вашем последњем писму јавили сте ми, да је Јанош — Бачи-ева госп. оболела, молим Вас да му кажете, да ме је врло жао, и да се надам, да ће он ипак остати тамо код нас. Па можда ће бог дати, те ће се она опет опоравити. Жао ме је што му се нисам пре јавила, али молим Вас, да му растумачите моје разлоге неписања.

Интересирало би ме да чујем, како сте и шта радите, како је здравље и како је све иначе; како је са Мирјаном, да ли се сасвим опоравила, ја се врло надам, да је све у најбољем реду. А шта она два малишана раде? Шиљем ујендо са овим писмом неке сличице за изрезивање, (животиње треба само да стоје) а оне друге за штиковање и малање. Валда ће штогод стићи до Вас. Затим, молим драга Кума Садо, да не заборавите оно, што смо се договорили и што сте рекли, да ће те извршити за Божић. Никако немојте да заборавите а мени пошаљите мустру и нека буде лепо!

А да ли је учињен бар један корак у мојим стварима? Да ли се чуло што од Марте. Да ли је потребно да јој ја пишем. Она ће можда покушавати и да мало лаже, ако буде мислила, да ће на тај начин више добити. Али ја сам видела њен пасош, где је она уведена као: удова а да вуче пензију причала [је] овде једној познатој госпођи. — Међутим се све интернационалне околности тако промениле, да се сви моји планови некако љуљају и да ми није баш јасно, шта треба да радим. Ја се бојим, да је могуће, да ради нашег имена узимамо каквих потешкоћа. Ради мене би било лако, ја могу и моје старо име опет носити али са Тетеом би могло теже да буде. Да ли ти, Ђоко, мислиш, да би ми могли без потешкоћа тамо живети. Одговори ми само са да или не; разлози нису потребни. Ако се мора рачунати са икаквим потешкоћама, можда би ипак било добро и на могућности помислити, да се све прода. Ја бих те за сваки случај молила, да се мало, онако испод руке — распиташ шта би се могло добити а и то, да ли ћемо — пошто се ради о наследству добити дозволу, да новац узмемо или овамо или још боље у Америку. Исто тако бих те врло лепо молила да се обратиш у Тител и у Каћ, ја мислим на црквену општину и да затражиш, у моје име један исказ да су моји дедови и мајке били Срби. Мој деда из Каћа био је Кузман Марић (отац Милоша Марића рођеног отприлике 1846). Мамин отац је био, мислим, Танасије Ружић, жена Сока Ружић. Ово последње може поближе означити Тета или Тима а могао би се можда и Тима за то побринути. Ја се само бојим да ће Тима то какогод занемарити ради посла, а ја бих то волела што пре да добијем. — А остало ћемо доцније видети. Планове правити нема смисла, само тек морамо на све могућности помислити.

Ја бих Вас још врло лепо молила драга кума Садо, да ми сасвим на кратко назначите отприлике стање моје тамошње касе. Не требам никаквих потанких рачуна, тек да имам појма, како стоји. Интересирало би ме и да чујем, да ли сте могли до сада исплатити ону стару порцију а и то, како се сад владају кирајџије нарочито и у погледу плаћања. Само кад би било могуће да се то наследство једаред доведе у ред, да видимо да ли ће дотрајати новац, да се све поплаћа. За сада још не знам да ли је моја мисао, да све преведем на моје синове, у садашњим околностима, паметна. Но има времена да се предомислимо.

За сада Вам шиљем пуно лепих поздрава свима, а највише Ђоки и Вама Кума Садо и остајем
Ваша Мица.
Поздрав и Вери.

 

— 13 —

 

Цирих, 1. II. 39.

Драги моји кумови!

Морам Вас молити за опроштење што Вам тако дуго нисам писала и што Вам се нисам захвалила на Вашим пошиљкама, које сам обадве добро примила али знам да ће те ми опростити, кад Вам кажем разлог мог ћутања. Баш на наш Божић изгубили смо нашег малог дечка, Бујиног млађег синчића. Добио је дифтерију и док се упознало шта је, већ је било и доцкан да се помогне. Можете мислити колико сам била утучена и збуњена; он је био врло златан дечко, љубимац не само наш, него свију, који су га познавали. Мени је био нарочито прирастао за срце, што је био иста слика његовог оца. Појмићете како ми је, јер и Ви имате таких унучића, који се толико волу. А и њима како је сад тамо ипак су још страни тамо па ће им наравно још теже бити, тај губитак сносити.

Поред тога ми сад, као што можете мислити изгледа, да таке ствари, што је тителски попа толику таксу за његову сведочбу узео — нису баш важне. Наравно да и ја мислим, да он нема право толико искати, али нека га враг носи и молим те Ђоко, немој се ради тога узнемиравати. Уједно Вам шаљем, што сам дознала од Марте. Морала сам јој два пут писати. Први пут ми је одговорила у исто тако дугачком писму, како она не подноси, да се о том говори и како треба обзира узимати на њу, да се не би узнемиривала и.т.д. А у овом другом писму исто тако опширно пише о свему и свачему, нарочито о себи а споредно на овој сличици је написала датум кад је то проглашење ради Милоша обављено у суду у Клужу; т.ј. 2. јуна 1924. Ја мислим да би било најбоље, кад би се г. Др Н. званично обратио на суд (tribunal) у Клужу. Марта наговешћује, да треба писати француски или немачки или мађарски или можда преко југославенског конзулата; али тај је валда у Букурешту па ће опет да бог зна колико траје. Та је ствар збиља досадна. Можда би било боље, да се нисмо обраћали на оно што је било у Клужу, него да смо на своју руку радили. Ја бих Вам драге воље и радо ту досадну ствар одузела и сама водила дописку са г. Др али се бојим, да би сигурно дошло и какво званично писмо овамо, што никако не би хела. Овде су сада све таксе толико скочиле да би требало продати кућу да се то плати; треба узети у обзир да се оружамо. Зато Вас врло лепо молим, да ми још мало помогнете.

Прилажем Вам ово Мартино писмо, ако је потребно покажите га заједно са сликом и натписом на њој г. Др. Н.

За данас само оволико. Опет ћу се у скоро јавити; сад само журим да ово пошљем. Свима Вам, и великим и малим, шиљемо и Тете и ја, много најлепших поздрава и надамо се да сте сви здрави и весели.
Ваша Мица.

 

— 14 —

 

Dr. Mileva Einstein
професор
23. априла 1953. год. Z&# 252;rich
Hutten str. 62
Алберт Анштајн инжињер
у Америци и
Едуарт Анштајн
умоболан у Цириху
Ако би ко знао адресу сина
старијег инжињера да му с
знам обратити и савет
питати због куће која
се налази у Н. Саду
Кисачка бр. 20


Gđi
Sadi Gajin
Masarikova ul. 16
Novisad
Jugoslavien

Ovde je Bujina
adresa

Цирих, 2. апр. 39.

Драга моја кума Садо!

Тек недавно сам некако стигла да довршим и да Вам пошиљем ону давно обећану јакницу за Љиљу. Надам се да је стигла у Ваше руке а онако у мислима видим Љиљу како је потпуно израсла из оне мере, коју сам ја још пре готово годину дана узела. Валда ће је моћи бар мало употребити, па онда ћемо гледати да направимо другу. Верујте, да није баш тако, да немам толико времена, колико за таку малу јакницу треба, него је фалило неко расположење за рад. Овако нешто, као што је ова последња година прошла, ово је страшно. И личних неугодности ваздан беше, а и иначе, Бог свети зна, шта ће да буде. Ми смо на жалост овде врло на пикету, што наши кажу. Можда би било паметно склонити се одавде, само је велико питање: куда. Врло се много што догађа. Ја сам говорила са конзулом, шта мисли о томе, кад би ми тамо отишли. Он ми је саветовао, да за сада никуд не идем. По свој прилици има право. Ако би дошло до рата, што изгледа да није баш искључено, можда се неће мој стан моћи одржати.

Ако би га Ви и Ђока могли узети, као какву канцеларију или што слично, ја бих волела, тек да је поседнут. У најгорем случају, молила бих Вас да ми бар нешто мало, бар за успомену штогод сачувате. Има у шифоњеру у малој соби неке црне мараме од чипке и бар који ручни рад...

Ми би се иначе прилично добро ***. Моје срце, које ме је доста мучило јесенас, мало се умирило. Тете по свом обичају, кад мало боље, а кадгод опет и горе, али углавном је прилично. Мислим, да не би било згорег, да Вам саопштим Бујину адр. за сваки случај:
Dr. Albert Е.
Raudallcourt apt. 10
Greenville S.C.
U.S.A.

Волела бих да чујем, како се Ви сви налазите и ако имате какву сличицу од оних малих, врло бих јој се обрадовала. Одавно нисам ништа чула од Тиме и Тете. Ако их видите, молим да их поздравите. Ја ћу ускоро и њима написати коју реч. Да ли има икакве могућноsти, да нам се бар интерес од оне књижице пошље? Иначе можда баш ништа нећемо имати од те наше имовине

Шиљем Вам свима много најлепших поздрава, Тете и
Ваша Кума Мица.

 

— 15 —

 

Цирих, 16. Маја 1939.

Драга моја Кума Садо!

Неки чудновати живот живимо сада. Ваздан неки чудноватих одредаба и наредаба, које доста времена и богме и новаца — изискују. Своје личне ствари мора човек и нехотице да мало запусти. Надајмо се ипак, да ће се све још добро свршити, и да ћемо, кад се једанпут састанемо, чему се свакако надам, доста имати да причамо па и да се насмејемо!

Чудновато ће Вам изгледати без Ваше деце. На мало ћете се и одморити, а они само нека су здрава и то ће проћи. Кад се Мирјана врати па не буде имала стана, молим Вас да употребите оне моје просторије. Истина је све старо и једноставно, али ипак би било мало пространије за све Вас. Ја не само да не би ништа против имала, него бих се баш радовала ако бих ја Вама макар ту малу услугу могла учинити. Дакле молим лепо, да само располажете ако Вам се учини потребно, а Ви молим склоните оних неколико стварчица, које сам писала, а могла би бити и свила и платно; ја нарочито волем она два ћилима на креветима у вел. соби. Али могу мислити, да Ви сад имате доста ствари и без мојих. Надајмо се да неће бити потребено!

Ако би било могуће, да ми нешто пошаљете, ја бих била задовољна, али не од оног, што Ви имате, јер се бојим да можда нећемо моћи све таксе платити. И то само ако је могуће приватно т. ј. не званично!

Ништа не чујем од Тете. И ја сам доста у закашњењу са писањем а и Тима нема времена. Молим свакако да их поздравите, кад их видите и да им мало растумачите, да их нисам заборавила него да има ваздан неких брига и потешкоћа.. Из Америке добијам добре вести. Доста су се научили и добро им се допада. Да није било оне несреће, са нашим малим, све би било добро. Премда ми та велика даљина тешко пада, ипак сам при садашњим приликама задовољна да су тамо.

Шиљемо Вам свима много најискренијих поздрава: Мирјани и свима њенима, а нарочито Вама и Ђоки!
Ваша Мица.

 

— 16 —

 

Gosp.
Đoki Gajin
sresk. školskom nadzorniku
Masarikova ul. 16
Novisad
Jugoslavien

Цирих 9 ауг. 1939

Драга моја Кума Садо!

Није ми баш право, што Вам опет пишем, мислићете баш Вам не дам мира, јер знам врло добро да имате доста и свог посла и бриге. Молим да ми опростите, али ето немам друге могућности. Надам се да сте добили моје последње писмо у којем сам Вас молила, да извршите ону пошиљку на адресу Laura Landau, Plazza Kralja Petra, Dubrovnik. Ако је ствар већ послата, молила бих Вас да ми пошаљете поштанску цедуљу, да бих се ја овде могла искасти да је послано. Ако није послано, молила бих Вас да пошаљете, и мени уједно поштанску признаницу. Све ово наравно само онда, ако Ви мислите да се може т. ј. да се тамо неће укратити за све потребне трошкове. То ја одавде не могу одлучити, то се ослањам на Вас. Само ако се може нешто послати, молила бих Вас да пошаљете што пре, јер та могућност постоји само још кратко време.

Иначе бих волела да чујем како се Ви сви налазите. Да ли је Мирјана у Новом Саду и шта оно двоје малих раде. Мислим некако да ће Љиља валда већ скоро у школу? Код нас донекле добро иде, само је нека велика нервоза у луфту а и ја је већ подобро осећам: врло рђаво спавам па усљед тога сам вечито уморна. Тете је моментално прилично за његове околности, а из Америке, фала Богу, добре вести добијам.

Шиљем Вам још свима много поздрава, највише Вама и Ђоки.
Ваша Мица.

 

— 17 —

 

Gosp.
školskom nadzorniku Đoki Gain
Masarikova ul. 18
Expres! Novisad
Jugoslavien

Цирих 29. ауг. 1939.

Драги моји Кумови!

Примила сам добро Ваше последње писмо и оне обадве цедуље. Ствар са Дубровником је сасвим у реду и много хвала. А што се тиче оне друге ствари и предлога од г. Др. Николића, то ми је такође право. Нека се уреди и тако, само нека се једанпут среди. Уколико сам разумела, мораће се опет поставити неки тутор за Милоша. Ја бих молила да ти, Ђоко, будеш тако добар и да се тога примиш и молим да се на ту моју молбу узме обзира. Осим тога није ми јасно како ће Марта да у тој целој ствари фигурира. Она ће тражити да Милошеву половицу ужива и она ће према томе направити најбољи гшефт, а овамо се зове "удова".

Што се тиче нашег стана, то сам Вас већ молила, да га употребите . Уколико се то може из далека рећи, ја бих Вам преопручила, да из оне мање собе уклоните оне фотеље (то бих молила да на сваки начин учините; не мора се ништа за њих добити само нека се склоне), па ће бити мало више места, а онај веш из шифоњера у тој соби може се метути у онај новији шифоњер од хаљина у великој соби; може се тамо доста сложити. А оно друго употребите онако како јесте, не треба ту велике селитбе, употребите стан тако како јесте. Ја ћу Вас сматрати као миле госте а ипак ће Вам бити комотније док је Мирјана са њенима код Вас. Ко зна како ће ово све још да се развије. Овде је све неизмерно узрујано и немирно. Јуче је овде биран генерал, што се само догађа уочи рата. Само читамо новине и слушамо вести из радија.

Надам се да сте сви са здрављем добро; шта раде оно двоје малих? Валда ће се ова суморна атмосфера једаред и мало рашчистити па ћемо се опет видети. Ја се од свег срца надам. Данас се журим да Вам ово пошаљем а други пут ћу још мало опширније писати. За данас само још свима Вама великим и малим, много много поздрава од нас обоје, а нарочито од
Ваше Мице.

 

— 18 —

 

Zürich, 12. новембар 1939.

Драги моји кумови!

Давно Вам већ нисам писала, а нисам исто тако већ давно ништа ни од Вас чула. Претпостављам да сте добили моје последње писмо, али ћу ипак, ради сигурности, у главном поновити, јер не знам управо како тамо пошта иде. Кад пишем у Америку морам да понављам и два три пута, јер многа писма не стигну, а нека стигну са толиким закашњењем, да човек већ и заборави кад је шта писао. Ја се надам, да је овамо према истоку све боље у том погледу. Дакле, ја сам молила, да се наше ствари тако уреде како год је могуће. Ја никада нисам имала намеру да Милошу његов део ускратим. Кад би се он вратио, ми сигурно не би имали потешкоћа да се разрачунамо. Мислим само да би било једноставније да је на једном имену; нарочито при садашњим тако несигурним приликама. Можда ће се околности тако променити, да би било најбоље све продати. И у том случају ја бих гледала да се његов део сачува. Али овако, ако је и на имену, а њега нема, могло би се десити, да се прилике тако развију, да се све изгуби, пошто наравно неће бити могуће, да се све за времена прода, ако би се показало, да је паметније. Но сад како било, само нека се једанпут све среди. Молила сам и то, да ти Ђоко будеш тако добар, да примиш заступство за Милоша. Осим тога сам Вас молила, да се сместите у мој стан, док су оваке прилике и Мирјана по свој прилици нема сталног стана. Ја мислим да не би требало све селити, него подајте склонити оне старе фотеље и канабе (ово молим Вас на сваки начин, ако се и ништа не добије за њих), а два шифоњера испразните за Вас, а ствари метите у она друга два. А у осталом употребите све онако како је. Ја бих се радовала, кад би макар и тако мало били моји гости. Премда све ужасно тмурно и наоблачено изгледа, ја се још увек некако надам, да ће се опет и разведрити и да ћемо се опет на миру видети. Ваљда ме неће та моја нада изневерити!

Осим тога бих имала још једну велику молбу, на Вас, драга кума Садо. Кад један пут будете имали мало времена, молила бих Вас да ми мало напишете, само у главним цртама, колико та наша кућа доноси. Колико је прошле године примљено и колико издато? Колико износи порција, колико је плаћено Др. Н. и остали издатци и што је главно, колико има сувишка, ако га уопште има. Ако би се нашла прилика да ми се нешто пошаље, не би било згорег, а волела бих и да од прилике знам, на какав бих тамо доходак од куће могла рачунати како било могуће, да тамо дођем. Ја бих Вам била врло благодарна, ако би ми то, кад било, укратко саопштили. Само у кратко и у главном! Сад мислим, да сам све "званично" рекла. Сад бих мало и личног штогод да допридодам. Врло бих волела да чујем, како се сви налазите и како сте са здрављем а и иначе. Како је Мирјана, да ли је у Н. Саду? Тај немиран и несигуран живот сигурно Вам задаје много посла, драга Кумо; а шта се може, нека бар на томе остане. Радо бих Вашим малима штогод послала, али сад у тренутку се ништа не може шиљати. Ја ћу већ послати, кад буде могуће, макар мало чоколаде.

Од мојих из Америке добијам, хвала Богу, добре вести. Ових дана су добили малог синчића. И њима сам хтела неке маленкости да пошаљем, све спремљено стоји, а не може да се пошаље. Овде код нас све иде донекле добро; са здрављем како је тако је, а иначе мора се ћутати. Кадгод, кад успем, слушам мало радио из Београда и мислим при том и на Вас, да можда и Ви слушате, као што смо онда заједно слушали!

Молим Вас јавите ми се мало, давно већ нисам ништа од Вас чула! Ми Вам шиљемо много поздрава свима а нарочито Вама двома!
Ваша Мица.

 

— 19 —

 

Zürich, 21. Нов. 39.

Драга моја Кума Садо!

Јуче сам примила Ваше писмо од 16. окт. Мало дуго је требало, али шта ћемо, кад је сад тако. А ја сам Вам баш дан пре, т.ј. 19. Нов. послала још једно писмо са истим садржајем, као оно пређашње; мислила сам, да можда није стигло. У Америку кад пишем, понављем два-три пут; много шта не стигне и много шта са неизмерним закашњењем. А ша се може. — Изненадило ме је, да је наша тета умрла. Много је претрпила и преживила, а сви ти жалосни доживљаји накупили су код ње толико горчине, да на послетку није била у стању да мирно ужива оно што јој бог доброга дао, него је отешчавала живот својим најближим. Сирота! Како ће сад Тима. Сад ће валда он и Олга бити много мирнији; ја мислим да Олга није била доста робустна, да би могла добро опстојавати са две свекрве. Тета ми је недавно писала, а ја јој на жалост нисам одговорила. Сад се, овде бар, много шта запусти и заборави. Тако рећи без престанка читамо новине и слушамо вести са свију страна света, а да би какогод дознали како ће све ове потешкоће да се окрену. А поред тога личне ствари изгубе донекле важности.

Досад су Ваши валда већ давно отишли, биће Вам лакше и мирније, али, како могу мислити, и доста празно. Нисам баш јунак у Географији, али мислим да је Краљево доста далеко, валда тамо око Крушевца? Но само нека су сви здрави.

Тете-ово име је Eduard. Молим само да нам се овамо, што је потребно, пошаље приватно! Молим Вас лепо да кад га видите, да г. Др-у Н. моје најлепше поздраве изручите и да му рекнете, да бих му ја, а сигурно и Милош кога он боље познаје, били врло благодарни, кад би он не само као бележник него мало и као пријатељ извео те наше ствари на добар пут. У нормалним временима све би било лакше, али овако, много шта има што ми донекле бриге задаје. Рецимо н. пр. кад би ми са Русијом дошли у додир. М. је руски поданик, и одмах би његов део био одузет и.т.д. Можда би било каквог пута, да се то у случају опасности избегне. То наравно, не само у моју корист, него и у корист од Милоша. Ја некако имам осећај, да госп. Др. некако нема поверења у мене. Али ја мислим, да му мирне душе можете потврдити, да ја нисам баш тако грабељива. Али можете му и то причати, колико су наши већ изгубили, па валда би било добро, да се бар нешто спасе; а ето нема никог другог да се за то постара, осим мене. Дакле молим да му изручите много поздрава! — Још једно питање: неби ли банка дала нешто од оног новца на те велике трошкове?

Жао ме је што сте имали толико неприлике са Вером; и она Вам сигурно фали. Али маларија је једна врло досадна ствар!

За сада још много поздрава Вама и Ђоки, а и свима Вашима кад им успишете, од нас обоје.
Ваша Мица.

 

— 20 —

 

Cirih, 5. фебруар 1940.

Драги моји кумови!

Овог тренутка примих Вашу карту из које видим, да једна Ваша пошиљка, како изгледа, није стигла у моје руке. Последње Ваше писмо примила сам половином децембра и било је до мене да Вама пишем. Ја бих то драге воље била и учинила, али сам од Божића непрестано била по мало болесна; ништа опасно, али доста досадно и све сам чекала да мало прође па онда да пишем. Данас ћу први пут да мало изађем. Имали смо зиму невиђену, а пошто у првој половини те велике хладноће није било снега него ветар и силна прашина, то је наравно било много катара и кашља, па никако да га се човек опрости.

Ви спомињете послану пуномоћ, али ја ништа таково нисам добила, можете бити уверени, да бих ја то одмах опет натраг expedierala, и не бих чекала, да ме опомињете. Сад је само питање да ли ће то још доћи или ће гдегод на граници за вечито остати. Ја не знам шта да се ту ради. Ја ћу приложити малу пуномоћ, можда ће је бар провизорно примити, али не знам ни на шта да се односи. Жао ме је, драги моји, да толико потешкоћа ради мене имате, али шта могу, прилике све теже бивају. Ја се много бринем и за овде, а и за тамо, баш нарочито тамо за наше крајеве! Ја Вам данас пишем само у кратко, да бих [писмо] што пре послала, а писаћу мало опширније ових дана. Радујем се, да чујем да сте сви здрави и да од Ваших добре вести добијате. Код нас је, осим мене, такођер све у реду, хвала Богу, а ваљда ћу се и ја искобељати и мени је већ доста боље.

За сада само још много поздрава од
Ваше Мице.

Ја прилажем ову "пуномоћ", ако је приме. Овде би то важило. А иначе можете ми, молим Вас, макар писати у чему је ствар, па ћу покушати да овде код југослав. конзулата, какву бољу пуномоћ добијем.

 

— 21 —

 

Цирих, 5. фебр. 1940.

Пуномоћ.

Ја, доле потписана, опуномоћујем г. Ђоку Гајина, среског шк. надзорника у Новом Саду и његову супругу г-ђу Сиду Гајин, да ме заступају у свима пословима, који се односе на превод оставине мојега оца, пок. Милоша Марића из Н. Сада, на моје име. На жалост мени послати формулари за ову пуномоћ, које сам требала да потпишем и натраг пошаљем, нису до сад стигли у моје руке, валда ради садашњих потешкоћа на пошти. Ради тога молим, да се бар провизорно ова пуномоћ прими; мој потпис може се упоредити са оним потписима, које сам у Мају 1938. у канцеларији краљ. бележника г. Дра Николића у Новоме Саду извршила.

Исто тако молим, да се као заступник мојега брата Др. Милоша Марића — мени на жалост непознатог боравка — такође г. Ђока Гајин изабере. Ја сам потпуно уверена, да би мој брат са овим избором својега кума и пријатеља из детињства, потпуно задовољан био и уверен да су његови интереси у најбољим рукама.

Са одличним поштовањем
Милева Einstein — Марић

 

— 22 —

 

Cirih, 6. V 40.

Драги моји кумови!

Непрестано се канем, да Вам пишем, па никако да извршим. Ово је сад необично нервозно време и никако да се човек смири, а ја и иначе нисам баш најбоље у реду, као што ћете из ове приложене лекарске сведочбе видети. Ја Вам је шиљем са великом молбом, да се обратите на: Valutni i devizni otsek Ministarstva Finansija, и умолите за дозволу да ми на основу ове сведочбе пошаљете 5000 дин. Добро би било и нешто више, ако би банка пристала да се нешто више подигне; можда би и она узела обзира на ову сведочбу. Ја сам све оклевала (Ви то спомените, ради датума!), али сада ми није могуће више чекати. Молим те реци: за М. Einstain — Марић из Новог С[ада] која сада живи у Швајцарској. Молбу мора поднети онај, који ће новац да шиље.

Иначе што се тиче поплаве, могу мислити, колико сте страха претрпели. Да је у нашем подруму било воде, то сам одмах мислила јер и пре се то догађало, кад Дунав надође, а како неби сада, код толике поплаве. Баш би ме интресирало, кад би ми мало опширније писали, како је то било. Спремна сам потпуно да чујем колико је управо и код нас било штете, дакле немојте се устручавати да ми кажете. Том приликом ми је јако жао било, да прошли пут, кад сам тамо била, баш ништа нисам понела, макар спомена ради. Онда сам мислила, да не би имала потешкоће на граници јер је било доста строго, а мисила сам да ћу валда опет скоро моћи доћи. Али сад су боме изгледи на путовање врло лоши и бог зна како ће се још даље развити. Ипак ме је врло жао, драги Ђоко, што нисте заузели мој стан. Ако тамо дође до рата, а мора се пре мислити да ће бити, него да неће, тај ће стан одмах бити окупиран за макар кога, што би ми врло жао било. Треба да мислиш, да сви они, чије слике тамо висе — које би се уосталом могле и склонити — не само да не би били незадовољни, да те тамо виде, него би те благосиљали што их тако пријатељски чуваш [и] још тај остатак њине имовине. А ја од моје стране сам чак мислила да би то била мала могућност, да Вам учиним један мали поклон са станом. Знам ја, да Вам није нужно, али ипак што се не изда за стан, може се на што друго употребити. А ако мислиш да би ти свет штогод пребацио, јер и то је могуће, то имаш сва та моја писма као доказе, да сам те ја сама за то молила. Дакле премисли још једанпут:

Могу мислити, како сте сретни да су Ваши сад код Вас. Са сликама сте ме врло обрадовали! Видим да су обоје добро порасли и развили се. Љиља ми се чини тако озбиљна, али то је валда само на слици. А Ђорђе је тако абсолутно налик на свог деду, да не може бити већма. Сећа ме на једну слику из оног доба, кад си ти, Ђоко, био мали.

Код нас је све по старом, т.ј. ја помало куњам, већ целе ове зиме. Али како би могло друкчије бити код толико брига, и све неких нових несретних изненађења. Најбоље би било нечитати новине и неслушати радио, али некако мислим, кад већ живим у том несретном добу, хоћу да знам, шта се догађа.

Из Америке добијам добре вести хвала Богу, али се бојим, да ће престати дописка, ако се рат још даље рашири, а то би [ми] врло тешко пало.

Сад мислим да сам све рекла. Ми Вам шиљемо још много поздрава, Мирјани и Љиљиљи и Ђорђу, а нарочито Вама двома
Ваша Мица.

Жао ме је што не могу малима какву посластицу послати. Ништа се не сме шиљати и никуд се не сме ићи. Баш као у кафезу!

 

— 23 —

 

Gosp.
Đoki Gajin, umirov. školskom nadzorniku
Masarikova ul. 16
Novi Sad
Jugoslavien

M. Ensein,

Huttenstr. 62, Zürich

Писмо бр.

Цирих, 21. V 40.

Драги моји Кумови!

Примила сам Ваше писмо и ево Вам сасвим у кратко одговарам. Прилажем овај венчани лист; мало је стародреван, али сад је, тако рећи, немогуће нешто тако добити. Све је некако узбуркано. Не знам како ће ово све да се сврши. Ја одавде ништа не могу, него морам све што је тамо, Вама предати и молити Вас, да се и даље за све старате, као досад; та ваљда ће доћи један пут и мало лепши дани.

Ја не могу да појмим, зашто татин отац није назначен у матици умрлих; но ваљда ће се моћи још поправити.

Баш сам љубопитна, хоће ли се и шта ће се добити из Босне. Они ће то наравно врло јефтино рачунати, али шта остаје; ту се неће моћи рекламирати. Ако би била каква већа сума, добро би било, кад би се могла послати у Америку (као наследство!), јер овде је свугди врло траљаво! И некако мислим да ће бити непојмиве пропасти.

Знам да уживате сад са Вашим драгим гостима. Док су мали ту, пуна је кућа. Но само да све на миру остане, па није ни Краљево било тако далеко!

Све Вас најлепше поздрављамо: Мирјану и г. Капетана, па обадвоје малих; а Вама обадвома много поздрава и најлепша хвала на свему од

Ваше Мице.

Ако би било потребно да одемо изван Цириха, ја ћу Вам одмах јавити адресу. Но надамо се да за сад неће бити нужно.

Драги моји кумови!

Ево само још неколико речи. По упутству овдашњег југославенског конзулата сам све ове потврде, потписе и штамплове искупила и ево Вам све шиљем. Надам се да ће сад бити у реду. Ваздан трчкања а и трошкова. Ја нисам унела Ваше име, јер не знам на кога од Вас двоје да буде. Ако је потребно да ја и то напишем, онда ћете ми морати још једанпут послати и тачно назначити где и та да пишем. Но мислим ипак да то неће бити потребно.

Иначе, па смо некако малко веселији. Идући пут опширније. За сад само још много најлепших поздрава свима Вама.
Ваша Мица.

 

— 24 —

 

Gosp.
Đoki Gajin, umir. šk. nadzorniku
Kisačka ul 18
Novisad
Jugoslavien

Цирих, 6. јуна 40.

Драги моји кумови!

Не знам да ли сте се преселили и да ли ће Вас ово писамце наћи. Ипак ћу да покушам, јер мислим да је потребно да Вам јавим, да она пошиљка, о којој сте ми у последњем писму писали није стигла. Ја мислим да би досад већ требала да је овде; можда би било добро, да се ти, драги Ђоко тамо распиташ, да ли је послато или зашто се толико оклева?

Иначе немамо ништа ново. Све је врло суморно а будућност врло несигурна. Ја сам врло забринута и за овде и за тамо, и ако по новинама изгледа да се Ви тамо доста сигурни осећате. Дај Боже!

Интересирало би ме, да чујем како сте се сместили у Вашем новом стану и да ли Вам се допада. Други пут мало опширније. За сада само још много поздрава свима Вама од нас обоје.
Ваша Мица.

 

— 25 —

 

Цирих, 17. јуна 1940.

Драги моји кумови!

Журим се да Вам само у кратко одговорим на Ваше последње писмо. Никако немојте мислити, да ја намеравам да Вас опет из стана истерам, тек што сте се услили. Од тога нема разговора. Ви сад само мирно седите и не брините се, напротив ја бих волела, да Ви цео стан употребите. Оно што сам се распитивала то је тек за случај скрајне нужде. Ако би овде дошло дотле да се морамо склањати онда би се можда као "избеглице" могли тамо спасти. А у том скрајном случају, ми би најмили нама где било две собе, а после би већ видели. Дакле ништа се не брините, ту сад Ви станујете, па крај. Надајмо се да ће и овде све проћи на миру и да је та брига излишна.

Што се тиче комора, то Вам ја одавде не могу рећи, да ли да се прави или не. Ако Ви налазите да је потребно и ако има новаца, Ви подајте направити. Јели то ради тога, што су подруми још под водом? Али ја мислим да ће то проћи а то по свој прилици није само код нас. Швајцарци у многим кућама држе дрва на тавану, да би била сасвим сува, можда би се провизорно и тамо тако што могло аранжирати. Само наравно није преграђено. Сад Ви одредите онако како нађете за најбоље. Ако су коморе потребне, Ви их подајте направити.

И овде има врло много штета од леда и страшне олује. А тако изгледа да је по целом свету. Где није рат тамо су друге беде, или лед, или поплава или земљотрес или бог зна шта.

Жао ме је што се баш не хвалите са здрављем. И код нас је исто тако. Ја мислим да је велики део свега тога последица садашњих тешких околности. Бујина адр. је: Dr. Albert E.
10. Randall court apts.
Greenville S.C.
U.S.A.

Ради чега је потребна?
Шиљем Вам још много поздрава, а поздравите и Ваше Краљевчане кад им узпишете, од мене и Тетеа.
Ваша Mица.

Како се влада Антал (?) Bácsi?
Поздравите га и госпођу

 

— 26 —

 

Цирих, 3. јула 1940.
Нови Сад 7

Драги моји кумови!

Највише сам се обрадовала у вашем последњем писму, што сам видела, да сте се преселили у Кисачку ул. Ја се надам да ће Вам се допасти, а што није у реду, Ви будите тако добри, па пробајте оправити. Одавно већ није ништа поправљано. А иначе употребљујте Ви само обадве собе. За сада ми не можемо доћи, никуд се не може. А ако би се ствари друкчије окренуле, па би морали отићи одавде и могли тамо доћи, лако ћемо се сместити. Ја мислим да би добро било, ако се то може наравно, да се обратимо на власти Новог Сада са молбом, да нам даду дозволу, да се можемо тамо трајно настанити, ако би овде дошло до рата и ми не би овде могли остати. Може се рећи да сам ја оданде, да су моји толико година тамо живели, да имамо тамо кућу и.т.д. За нас би то само онда имало смисла, ако бих ја таку дозволу још сад добила, јер ја не могу ако би дошло дотле, да се одавде бега, уз велике потешкоће чак тамо путовати, па да ми се каже, да не могу тамо остати. Ако мислите да је то могуће, ја бих Вас молила, да се зато мало потрудите.

Новци још нису дошли. Да је човек у каквој нужди, па да мора на то да чека зло би било. — Да ли сте чули штогод из Босне? И то ће се отезати, док не буде доцкан. Они се валда нису надали, да ће се когод јавити, па су расписали тек форме ради. Ако би се ту радило о каквој већој суми, ја бих највећма волела да се пошље у Америку на какву поуздану банку, на моје име уз моју садашњу адресу; јер при садашњим околностима добро би било, кад бих ја директно могла тиме располагати, без пуномоћи и великог пискарања. Буја је у малој варошици и доста на страни па и њему то није најзгодније. — Ако би та сума била мала, онда би се могло послати и овамо на Тетеа. — Исто бих Вас молила, да и мени пошаљете једну исправу о преносу куће, кад то буде готово, да бих за сваки случај нешто имала у рукама.

Иначе је код нас све по старом. Ја сам, сигурно у овој садашњој нервози, пала на басамцима и доста се угрувала, те морам неко време лежати. Но надајмо се да ће проћи.

Како се Ви налазите? И какве вести добијате од Ваших? Надам се да је све добро, и молим да се сместите колико год можете комотније и да засад бар не штедите место за нас. Ми Вам обадвоје шиљемо много поздрава!
Ваша Мица.

 

— 27 —

 

Zürich, 2. окт. 1940.

Драги моји кумови!

Већ поодавно Вам нисам писала, а разлог најглавнији је то, што још никако не могу да се сасвим опоравим од оних позледа код мог пада, још не могу честито да идем него се све лелујам и за час се уморим. А и иначе није баш све онако како би човек желео а и политички догађаји нису у стању да човека умире, и тако пролазе дани некако. Ја сам све некако ишчекивала, да ћу чути штогод о мојим стварима тамо, да је бар штогод свршено, а ето на жалост још не дође ништа. Не може човек да појми, да се на том једном преносу, ради већ 2,5 године! — Читам у новинама, да се у Румуњској Јеврејима одузима иметак и новац. То ће сигурно и тамо код нас доћи. Ја сам ето тешком муком желила да се кућа преведе на моју децу, а сада се питам, да ли они њих неће сматрати за Јевреје, по њином имену, па им кућу (или бар половину) одузети. Само би нам то још требало! Ако кућа још није на њих преведена, можда би било паметније, да манемо и да оставимо на мени. Ако је још могуће, молим те Ђоко, да то тако наредиш. Ја сам сада опет почела да тражим Милоша. Ако не будем имала успеха, ја мислим да би било најпаметније да се прогласи за несталог, и да се гледа да се кућа прода (овде би то било лако могуће), а ја да се обвежем њему његов део да исплатим, чим он дође. То то још не ???? али ако је могуће, нека кућа остане на мени. Не знате колико ме је жао што Вас толико морам да узнемирујем.

А шта је са оном ствари из Босне? То је врло чудновато, да се они толико не јављају. Ја сам у последње време доста лежала и имала доста времена да размишљам, па дођу човеку и мало чудноватне мисли. Одмах после татине смрти, било је разговора о продаји те земље. Ја сам онда била само кратко време у Н. Саду и морала сам дати Др. Мочу пуномоћ за неке ствари. Ја сам доцније кроз једног овдашњег адвоката тражила да се та пуномоћ врати а госп. М. ми је послао ово писмо, које Вам прилажем и које би можда било добро да ми вратите. Више пута су ми дошле мисли, да се можда није когод други у Босни јавио, као опуномоћени за ту ствар? Шта Ви мислите о овом.

Ако би се штогод било добило, то би за нас била највећа срећа и молим да се то, што би се добило пошље у Америку на моје име. Ако је икако могуће и Милошев део, било на моје или његово име или тек, да се мени даје вест о стању тога новца. Јер ако остане у Н. Саду има много изгледа, да ће све пропасти, а мени се може десити, да у старе дане не узимам ни крајцаре. — Да ли има икојег пута, да се онај новац што је на мојој књижици у банци, добије и мени пошаље? Макар један део, а остатак макар им поклонили. — Ако би дошло дотле да се какав новац узмогне послати, то бих молила да се пошље на моје име и уз садашњу моју адресу или у Америку, н.пр. на: National City Bank of New York у N. Yorku или на какву другу банку тамо или ако би се радило о каквој малој суми, могло би се послати и овамо, али онда молим на Тетеово име. Ја не бих желела, да се пошље на Бују, јер у садашње време би ми било од велике вредности кад бих могла, у случају нужде, да брзо располажем без многог пискарања, пуномоћи и.т.д. Дакле, молим Вас још један пут, да се за све ово још мало потрудите, јер мени изгледа, да се не сме још дуго чекати.

Иначе је код нас све по старом. Сад нам је највећа брига, како ћемо набавити гориво за зиму, јер то је доста тешко а богме није угодно зебсти, па су сви некако ужурбани.

Како је код Вас, како сте са здрављем и да ли добијате добре вести од Ваших Краљевчана. Како је кућа, је ли се опет смирила од поплаве, и како кирајџије, јесу ли још они стари и да ли плаћају. Недавно ми је писала Сека, да је била тамо и много хвали, како је све лепо и чисто. Мене је то јако обрадовало. Само да су малко боље прилике, па да и ми макар мало можемо то уживати. Да ли ће још до тог доћи?

Сад сам баш много нашкрабала. Сад ћу да завршим. Шиљемо Вам још много, много најлепших поздрава од Тетеа и мене.
Ваша Мица.

 

— 28 —

 

Цирих, 30. X. 40.

Драги моји кумови!

Примила сам Ваше писмо и драго ми је да сте лепе дане провели, са Вашим Краљевчанима! А ти драги Ђоко, гледај па се добро негуј, срцу се много може помоћи, само не треба ствар запустити. Замисли, да ја већ више него 20 година по мало са срцем кубурим и морам да му угађам.

Међутим се много шта догодило, у Румуњској па сад и у Грчкој. Мени све то врло сумњиво изгледа и за наше тамо крајеве. Само толико је јасно, да ако дође и тамо до какве сличне кубуре и беде, да се ускоро не само ништа овамо неће моћи послати, него се ништа неће ни имати. Тако је то и у другим поседнутим државама било. Зато Вас најлепше молим, ако можете штогод учинити, да се она ствар у Босни мало пожури и доведе у ред. Ја бих Вам била од свег срца благодарна, јер како се сад политичке ствари брзо развијају, може на скоро да буде доцкан и да све пропадне.

Мени је за сад немогуће доћи. По свој прилици, не би добили пролазну визу, за ратне земље. А било би и опасности да гдегод останем, па да не могу даље. Ја се зато обраћам са мојом сталном молбом, да ми помогне, да се, ако буде могуће, бар нешто спасе. — Да ли би банка можда са обзиром на садашње тешке и несигурне околности, и пре нове године једну већу суму дати? Они све отежу, док не буде доцкан и цела ствар не оде у немачке руке. Споменула сам и евент. продају куће; али ја њу ваљда без Милоша не могу продати. То се као бајаги у његовом интересу ради, али на тај начин ће, при садашњим приликама не само за мене него и за њега све пропасти. Треба помислити као пример, да се у богатим земљама као Холандија и Данска и.т.д. сад гладује и свет тотално сиромаши.

Дакле доста о овоме, Код нас је већ почела зима, а немамо доста горива, па богме доста зебемо. Не знам како ће ово да се сврши, али није баш најугодније зебсти.

Дакле, примите моје најлепше поздраве, а исто тако и од Тетеа.
Ваша Мица.

Са Јаношом молим да удесите како за добро нађете. Ја одавде не могу то одлучити. Он још највише ужива од куће, валда бар штогод и ради? Поздрави га.

 

— 29 —

 

Gosp.
Đoki Gajin, umir. šk. nadzorniku
Kisačka ul 18
Novisad
Jugoslavien

Zürich 26. Нов. 40.

Драги моји Кумови!

Примила сам Ваше писмо и ево Вам шиљем лекарску сведочбу. На жалост сам морала, неколико дана чекати јер мој лекар беше неко време одсутан. Молим те драги Ђоко, напиши ти молбеницу, у оној форми како је и последња била. Реци да сам ја врло слабог здравља, да су се животне прилике врло јако променуле, да је скупоћа превелика и да сам ја управо упућена на тај новац што тамо имам; који је такорећи мој последњи посед, што још имам. Све то одговара потпуној истини.- Ти ћеш то боље стилизирати, ја бих сигурно по коју правописну погрешчицу уплела! Ако се може, замоли и то, да се ствар мало пожури, јер ми је врло потребно! — Ја се све бојим да браћа Бугари, а можда и северни суседи, неће чекати, да ми те послове натенане обавимо. Некако ми изгледа, да се све суморнији облаци тамо купе, па ми то задаје велике бриге. Кад би бар банка дала сада, одмах дозволу, да се нешто веће подигне, макар се одрекли једног дела интереса за ову годину. Али бирократизам је једна врло страшна ствар! Али молим Вас, ако би дошло дотле да се не узможе шиљати, ипак подигните новац и ако је могуће, сачувајте ми га. Банке ће бити у великој опасности. Ако се о кући буде штогод расправљало, Ви назначујте Милоша као поседника, а мене тек споредно и, ако се баш мора, спомените. Ја Вам све ово још у кратко пишем, јер доцније се можда неће више моћи писати.

Како мислите да је са оном ствари у Босни, могу ли они баш сасвим дати што они хоће? Ипак се ради о 1800 дунума и за ових 20 год. откад су они то одузели, та сума би се са интересом подвостручила!- Не знам да ли ти је позната она песма од Змаја: Циганин хвали свога коња; утрка циганског коња са олујом. Исто сам сад тако ја, само да се тако и сврши, кад би Бог дао!

Иначе смо прилично. Није нам баш најтоплије, јер врло шпарамо али иначе све је још добро. Ја све моје надежде полажем у Ваше руке и уверена сам да ћете ми, колико се може, помоћи. Шиљемо Вам обоје много најлепших поздрава.
Ваша Мица.

Прилог Лечничка сведочба
Молим да поздравите
најлепше и Ваше Краљевчане!
Да ли је Сока у Н. Саду? Ја сам јој писала у Београд, али нисам добила одговора. И то је права мизера са Тимом.

 

— 30 —

 

Цирих, 19. Дец. 1940.

Драги моји Кумови!

Примила сам Ваше писмо и много хвала. Честитам и ја Вама крсно име и Божић и нову годину! Дај Боже да нам свима донесе мало више среће него ова последња! Да ће те све те празнике добро провести у то не сумњам, јер ето ћете дупло да светкујете па још са Вашим младим светом, које Вас молим да најлепше поздравите! И ми, премда смо сами, гледаћемо да мало просветкујемо — док се може и како се може.

Молим да опростите, што Вам кадгод мало нервозно пишем о оним досадним стварима. Гледаћу да се у будуће тога манем, јер наравно нема смисла. Ја се радујем, што сте Ви тако пуни наде и поуздања, надајмо се да ће све на добро изићи! Једна ствар ми сада још задаје муке, а то је да хоће преко суда да ми се пошље неки обавештај. То за мене значи ово: Чим овдашње власти дознају (јер ја мислим да ће се мени преко њих послати) да сам нешто наследила, одмах ће ми одредити велику порезу на насљедство. И ја то одмах морам платити; не пита се ту, да ли ћу ја оданде добити новаца или не. Те порезе су сада врло високе — ради великих трошкова око мобилизације. Ја овде немам већу суму новаца, и може се десити да дођем директно у неприлику, што ће те појмити, да ми је врло неугодно и да сам нервозна кад на то мислим. Врло би ме било жао, кад би та ствар, уместо да ми мало помогне, још ми задала бриге и потешкоћа. Ако то јављање мора бити, онда би валда било боље, да смо превели на децу, ако се може нека се и сад учини: ако се суд чуди што незнам шта хоћу, реци молим те, да тако и јесте, да се морам да предомишљам и овако и онако, јер онда би само за половину морали овде платити наследну порезу што много мање износи него половина пореза на цело. — Молим те, драги Ђоко, гледај да се ја на који било начин те бриге опростим, ја бих ти баш била благодарна!

Код нас је онако баш цича зима, већ недељу дана како имамо око 14,5 испод нуле, па боме баш зебемо. Данас је малко попустило. На жалост нема доста угља, да се ложи како се хоће; али иначе је све још добро и у реду, па морамо бити задовољни.

Дакле још једном, много најлепших поздрава и жеља од нас обоје.
Ваша Мица.

 

— 31 —

 

Gosp.
Đoki Gajin, umir. šk. nadzorniku
Kisačka ul 18
Novisad
Jugoslavien

Цирих 5. III. 41.

Драги моји Кумови!

Примила сам обадва писма и новчану пошиљку и лепо хвала! Нисам стигла да Вам пре одговорим, ваздан неки послова и неке нове бриге! Штета што се банка није могла да одлучи да све исплати! Мислим да није далеко време, кад ће они прекрасно све исплатити, само на жалост не нама. Ако би се још што могло какогод добити, Ви ми молим Вас пошаљите. Из Босне нисам никад ништа чула. Ја не знам шта да се ту ради. Можда би било најбоље, кад би когод могао да оде тамо и да се распита до чега стоји, да се толико отеже, и да бар сазна о коликој своти се ради. Онда би боље могли расудити, да ли је вредно узети адвоката. Само је наравно питање, ко би то могао бити. Ти, драги Ђоко, видим да ниси најбоље са здрављем, па нећеш наравно моћи путовати. Не знам да ли би можда Тима могао. Он је опет вечито у великом послу. Али можда би ми ипак учинио ту велику услугу. Ја мислим да би то било најбоље, ако се да извршити. Трошкове би му наравно све платили, само ако има времена. Ја иначе никога не знам.

Читам у новинама да је тамо опет поплава; да ли је још све у реду? Баш је сад неко несретно време. Што не уништи рат, то ће пропасти од тих силних поплава и земљотреса и Бог Вас пита шта.

Ако је нужна нова ограда у башти и ако има новаца, Ви је подајте направити. Штета што је тамо од Темеринског друма отворено. Да се и оно затвори било би прескупо. Али то би валда требали и они други поседници да половину плате. Овде би бар тако било, не знам како је тамо обичај. — Штета што сте морали таван испразнити јер тамо има дивно много простора. Али кад није друкчије, шта ћемо. Ја се само бојим, да у оној соби неће бити влажно, кад је увек затворено, а не ложи се. Валда ћете Ви приметити ако што не буде у реду. Врло ме је жао да баш ништа немам оданде тек као спомен макар. Мислила сам већ, да ли би се каква маленкост могла послати, ако Вам то неби задало великог труда. Рецимо које парче веша н.пр. — који јастук и што би највећма волела то је мамин велики шал од шпиценштофа. Био је у старом шифоњеру на другој дасци од горе, натраг иза веша. — Ако се сме шиљати можда и мало више што ја бих Вас чак молила, да од оног платна за јастуке што је још било, дате оној нашој Соки да ми који јастук сашије; било је тамо и неки хеклераја, можда би и то могла употребити. Добро би ми дошло, јер би требало нешто да преновим а овде је сад тешко или немогуће штогод тако купити. Морало би се наравно све опрати и рећи да је моје и да је употребљивано. Ако је могуће, наравно, и опростите што Вам опет задајем труда, али да су мало друкчије прилике, било би и то сасвим друкчије.

Обрадовало ме је да чујем, да се Олга опет повратила. Мало се прошла! Не могу јој то никако одобравати, да је отишла па оставила децу. Али морам и то рећи, да не би било право само њој давати кривицу, што је тако изишло. Она је доста детињаста а ваљда нема никога, да је мало посаветује. А како се мени онда чинило, она се у тој њеној кући није осећала као код своје куће. Тима по цео дан није код куће а она сама са две свекрве! Са тетом, морам рећи — премда ми је тетка — није било лако изићи на крај! Можда ће сада бити боље, све ово кажем само Вама и молим немојте о томе ником говорити.

Али што је најглавније, то је да ме је врло жао, да ти драги Ђоко са здрављем мало кубуриш. Али све те ствари могу се лечити па молим те, немој ништа да се пропусти или занемари. Надам се, да ћу у идућем писму добити боље вести у том погледу.

Код нас је све прилично, да немамо толико бриге, било би још боље. Из Америке добијам добре вести, само треба више него месец дана док писмо стигне и то са авионом. Те сам се наде манула, да ћемо се још једанпут видити.

Још много најлепших поздрава од нас обоје свима Вама.
Ваша Мица.

Наши мали Краљевчани валда су сад велики. Како им се допада школа?

 

— 32 —

 

Gosp.
Đoki Gajin, umir. šk. nadzorniku
Kisačka ul 18
Novisad
Jugoslavien
Abs. M. Einstein Huttenstr 62. Zürich

Цирих 18. III. 41.

Драги моји Кумови!

Примила сам ваше писмо и ево се журим да Вам одговорим. Ја сам и онако хтела да још једанпут пишем јер сам у последњем писму некако нетачно се изразила. Ствар је у томе, да су овде све тканине рациониране т.ј. може се врло мало купити. Ја сам прошле године талико дуго морала да лежим и нисам још дуже могла да излазим, па сам пропустила прилику, да покупујем што је најнужније, док се још могло. Дакле ако се може нешто од веша послати, добро би дошло. Није наравно, да ништа немам, могли би за нужду и овако се провући, ако би морало бити. Само никако не би желила, да се од чега било све пошље, јер поред све ове садашње мизере, не могу да напуштам наду, да ћемо још један пут макар на кратко још тамо доћи, па да и тамо бар нешто имамо. Она три везена јастука и још три од платна да се сашију. Можда би прегледали и оне старе, па према томе колико још добрих видећете. Знам да је још мама говорила, да јој јастуци издају и зато је и купила онај дамаст, па ето никад није ни дала сашити. Можда и који пешкир; и онај штиковани чаршав за сто и салфетице. Чак и она фланерска хаљина, коју сам оставила у шифоњеру а исто тако и она плава свилена, добре би биле, јер свега тога овде се тешко добија. Могла би је прекројити и код куће имати. Углавном ћете Ви видети шта се и колико се може. Само молим да се јасно назначи, да је то све моје и да је ношено; што би можда требало да буде [написано] немачки или француски, да и овде има вредности. — Има тамо и доста српског платна, да ли би се могла још која ноћна кошуља направити; што може бити једноставније, кимоно или како било, сасвим је свеједно.

Што се тиче босанске ствари, ја сам Вам благодарна, што мислите да Ви идете; онда би најбоље знали у чему је ствар. Али наравно само тако, ако Ђоки то неће бити презаморно. Будите ипак опрезни, јер ипак је здравље од свега важније! Ја сам све више тога мишљења, да су они рачунали да се на ону објаву нико неће јавити после толико дугог времена. Можда су се чак и распитивали. И то би било вредно и исплатило би се, јер кад би они право исплатили, била би то доста велика сума. Можда су дознали, да је и Зора умрла, па су рачунали да се нико неће јавити, онда би они били извршили своју дужност и свршена ствар. — Можда се варам али сумњам. То је и психолошки врло интересантно. Сад можда ће се и то још дознати.

Врло ми је драго да је свима Вашима добро и да је Љиља тако добра певачица. Наравно да школа већ доноси бриге али само кад се има и успеха, онда је све добро. Молим да их све најлепше поздравите.

Вама још много поздрава од Тетеа и од мене.
Ваша Мица.

Ја ћу говорити са мојим лекаром и послаћу Вам ускоро сведочбу.

 

— 33 —

 

Gosp.
Đoki Gajin, umir. šk. nadzorniku
Kisačka ul 18
Novisad
Jugoslavien
Abs. M. Einstein Huttenstr 62. Zürich

Цирих 1. апр. 1941.

Драги моји Кумови!

Пре кратког времена сам Вам писала а сада ево још неколико речи којима прилажем ову лекарску сведочбу, ако би се још какогод могла искористити. Прошлог четвртка сам слушала Београдски радио и чула оне силне песме и усклике у част младоме Краљу. Дај Боже, да и на даље све иде у песми и весељу! Али ко зна шта још може да буде. Ја бих Вас молила, да ми, ако је могуће још ове исправе набавите:

1) Тражили смо већ поодавно из Каћа изјаву, да су мој деда и мајка — са татине стране — били Срби, православне вере. Госп. попа из Каћа, дао је ту изјаву, али споменуо само деду Кузмана Марића. А валда је мислио да се само по себи разуме, да је и његова жена Српкиња. На жалост, за садашње прилике то није довољно, и молила бих да се и за мајку даде изјава, на жалост не знам како се звала. Она је рано умрла и ми је нисмо познавали.

2) Молила бих те драги Ђоко, да ми набавиш какву било потврду да је кућа на мене и Милоша преведена. Ја мислим, да би се могло узети какав извод из грундбуха. 3) Молим и Вас, драга кума Садо, и моја драга пословођинице да ми у кратко напишете доходак и издатке од куће. Рецимо овако:
год. 1940. Доходак од станова: Издатци:
дин. Порција дин —
Репаратуре.
Јанош....

Урачунајте и наш (односно Ваш) стан итд. и стан од Јаноша.- Све ово ми саветује један наш пријатељ, адвокат, да би за случај ратне штете, имали неке исказе у рукама, да би могли и одавде нешто тражити, т. ј. ако и ми овде будемо живи остали. Не треба никаквих ситница код издатака него само у главном, да би се донекле могла вредност куће оценити; молим да какогод и башту уведете у рачун. Ако се тамо буде распитивало за кућу ви реците, да је Милоша Марића (он је Доктор у Русији) и његове сестре Милеве.

Сад ниша не знам да Вам пишем, шиљем Вам само моје најискреније жеље, да све на миру прође. Знам да сте у бризи ради г. Стојана, али даће Бог, па ће све добро бити. Шиљемо Вам најлепше поздраве од Тетеа и мене а поздравите и Мирјану и све њене. Ја бих Вас молила, и ако пошта не би најбоље ишла, да ми чешће, макар карту напишете, тек да видим да сте живи!!
Ваша Мица

 

— 34 —

 

Zürich 20. V. 41.

Mica

Ја не могу да разумем, како су обавештења тражена у Клужу остала без одговора, ко их је тражио и од кога су тражена? Зашто не на моју адресу? Ко ти их је тражио у Цириху? Орхелина — сироче — има 13 година, ја сам имала врло рано да уређујем породичне ствари, само то сам радила целог мог живота, авај и под условима прилично трагичним и сложеним. Дакле ти не знаш такође да се нисам ослободила једног званичног акта од кога ми се тражи препис, оверен, и потврђен са стране званичне власти од које он зависи ако је потребно. Сва документа која су послата моме брату, да уреди наше послове у Француској, имале би вредност само кад би се виделе и потврдиле у конзулату у Клужу. Да би избегле те тешкоће и те трошкове врло, ми смо тобоже продали моме брату, који је био тутор, али ми нисмо рачунали на смрт, која има најпоштенији разлог.

Чињеницу чињеница, а закон је закон.

Смрћу мога брата, ја сам дакле морала платити право наслеђа за оно што сам ја њему тобоже продала и који је чинио део његовог наслеђа, тим сам ја платила Француској држави, као право наслеђа оно што је била вредност мог личног добра, да бих продала ствари дедине, ја сам ти то већ рекла у мом последњем писму, морала сам најпре да добијем потврду грађански и војни власти из Клужа који ће потврдити оно што сам ја тврдила да није било у мојој власти, ја нисам могла попунити акт о смрти мога мужа ни његов потпис. Онда ми је Француски суд признао право располагања мојим добром, с тим да поштујем закон; јер са посебног становишта изгледа чудно да је потребна овера мужевљева, за продају мога материнског наслеђа. Те просте ситнице Мицо, једноставно да ти кажем, ја знам сваковрсне тешкоће да се уреди питање Милошево на Универзитету, немој да мислиш да је то било лако!... Све необјашљиве компликације средње Европе после рата, ја сам их скупила у себи. Без оданости и без крајње благонаклоности и мојих румунских пријатеља, који поштујући закон и свест учинили су да вреди пуномоћ мога права за један посебан случај и тако сложен. Што се мене тиче не бих га никад могла довести до краја ни морално ни физички. То је захтевало времена... између замењивања мога мужа и уређење тога питања нисам добила ни 5 пара, ви ме нисте никад питали како и од чега ја живим. Изнад свега, пре него што сам учинила све кораке да продам све оно што сам имала у Француској а по закону ја то нисам могла тамо, још се нових тешкоћа испречило предамном, ја сам имала да испуним формалности наведене у последњем и у овом писму. Имам дакле једну врло на несрећу, наду у ове болне кораке. Та не замршуј ствари; јер ти лично у Цириху не можеш ништа, јер питање захтева југословенске и румунске власти, јер Милошева пошта беше задржана у нади његовог блиског повратка који авај, не беше остварен. Дакле да се уреде ствари у Новом Саду ти ћеш морати, без сумње да се подвргнеш закону који представља и ради у својству отсутног Милоша, као што сам морала ја лично то да учиним.

Суд суда у Клужу, румунски, наравно, мораће да буде преведен на српски и оверен од стране конзулата или посланства. То је, ја сматрам, најправији и најкраћи пут, и сасвим сигуран доказ, пошто се ослања на закон двеју земаља. Да би упростила, реци људима од закона, који ти затраже та обавештења, да пишу на адресу коју сам ти дала у свом задњем писму, најбољи је начин да не потргаш то питање преко могућности. Ја ћу ти поновити савет који ми је дао једно високо судско лице: "Уређујте увек административна питања колико год вам је могуће јасно и директно". Ја нисам у могућности да ти пишем једно тако писмо и после 25 година то је први пут да ми пишеш два пута за 15 дана. Чак због смрти тате и маме ти си чекала месецима и месецима да ме о томе обавестиш. У целости о чему се ради, јер ти ми не објашњујеш. Ја сам врло уморна Мицо и ја те молим још једном, да ми не оживљујеш те болне часове, јер сам физички немоћна после 5 задњих година које сам провела. Сва та узастопна узбуђења су ме довела довде где сам.... Задовољна сам да дам један потпис, ако је потребно или једно телефонско обавештење и то је све. Пријатељи ме замењују, између њих способан да ме судски заступа то је г. Спорњиц који је био тако добар већ одавно да се брине о мојим пословима, располажући законито свим пуномоћима. Он је спреман да послужи као посредник између новосадског и клужког суда. Ако ти то треба за сређење ваших послова. Ти ћеш бити мирна а ја такође. Интелигентна као што си ти, ти не можеш лично да окончаш тако сложен случај због трагичних околности које нас окружују. Зора неодговорна (није способна да одговара), Милош нестао, ја не знам шта да мислим, да би нашла мало одмора за мој мозак и моје срце увек под притиском, све као и ти... Мицо али ти ћеш учинити добро да ме послушаш и да пређеш пут којим сам ја већ прошла, другога нема. Нека Бог учини да ти будеш у овом тренутку мало јача него ја. То ти желим из свег срца. Чекам напорно да покушам да једем ваздух ако сам способна, да се ставим мало у Божију заштиту! Са Тедијем воли вас из свег срца Марта.

P.S.
На приложеној слици наћи ћеш датум који те интересује и свакодневну моју молитву на Милоша. Бог нас види а мртви нас посматрају, то је моја једина утеха Мицо и моје једино окрепљење. Живим само у прошлости али да о њој говорим, то ме убија. Ова недеља је за мене била једно ново испаштање оно ће — можда бити повољно за твоје спокојство — Бог нека то учини.

 

— 35 —

 

Zürich 20. V. 41.

Драги моји!

Како примите ове редове напишите како сте и како је Мирјана, такође и о Тими нешто реците Пуно мислим на Вас и пуно Вас поздрављам
Мица